Svetlana Živanović

Rođena je u Beogradu 1971. godine. Završila Srpsku književnost i jezik s opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. 

Izuzetno kreativna. Dizajnira nakit i torbe, pravi razne ukrasne predmete, cvetne i novogodišnje aranžmane… Uživa u svim vrstama dekorisanja, pa se odnedavno upustila i u dekorisanje balonima. Ni u čemu se ne povodi za modom. Godinama kreira sebi odeću i ima jedinstven stil. Nedavno joj se ostvario davnašnji san: prvi put je sela za šivaću mašinu, a potom i dobila svoju ličnu. Najsrećnija je kad svojim rukama stvara. 

Zahvalna na svemu što ima: što hoda, što vidi, govori i čuje, što diše… Nema idola ni uzora. Ne takmiči se s drugima, već nastoji da samu sebe stalno prevazilazi. Ne ide putem kojim se ređe ide, već, dobrim delom (budući naopaka) svesno i namerno, stranputicom (sve preko njiva i livada). 

Do pre desetak godina previše, sad podnošljivo, nesigurna, povučena i stidljiva. Detinjasta, maštovita, kažu vrlo duhovita. Ili je s glavom u oblacima ili ko muva bez glave. Ne stoji čvrsto na zemlji (katkad trapava, ume da posrne, pa i padne, ali ustane i nastavi dalje jer i poraz je korak bliže uspehu), a volela bi da, u znak protesta protiv jednoumlja, hoda na rukama. 

Mnogo patila dok nije shvatila da sto konja ne trči brže od jednog. U ranoj mladosti često je opominjahu da ne filozofira, što ju je jako tištalo; mnogo kasnije u tome je prepoznala svoju prednost . 

Veći deo života provela kao ilustracija narodne izreke “usta ima, a jezika nema”… a onda se dokopala tastature. Tekstove, uglavnom humorističke, inspirisane najpre njenom porodicom, a potom i okolinom, objavljuje na svom blogu, a veruje da će vrlo skoro objaviti i knjigu (jednu za početak). Pisanje je njena nasušna potreba. 
Srpski “muca” (sem kad kuca; usmeno izražavanje uvek doživljava kao manju ili veću neprijatnost), engleski natuca, mada (još kako dobro) ume da se pravi Englez. 
Najviši smisao života nalazi u porodici. Uživa u vremenu koje provodi sa tri sestričine i dva sestrića, učeći ih dobru i ljubavi, da poštuju i razumeju druge, da strasno vole prirodu, i neizmerno se raduju običnim, “malim” stvarima: nebu, oblaku, cvetu, ptici, drvetu… Zajedno se igraju, glupiraju, čitaju, pevaju, crtaju, maštaju i zajedno duhovno rastu. 

Voli životinje, a trenutno ima četiri mačke. Obožava (naročito netaknutu) prirodu, u kojoj se jedino duša krepi i zaceljuju rane. Nije imala prilike da upozna svet, ali u svim (nikad viđenim) gradovima najviše joj se dopada isto mesto: ono na kojem raste drveće. Zaljubljena u planinu Taru, koju je posetila nekoliko puta, i u Staru planinu, koju (zasad) zna samo s fotografija.

Omiljeno godišnje doba joj je proleće, kad se sve budi i buja, ozelenjava, i zato što posle proleća dolazi leto. Ali nalazi zadovoljstvo u baš svakom danu, bez obzira na vremenske (ne)prilike. Jedan od najlepših prizora za nju je livada puna maslačka. U jesen je ushićena crveno-žutim lišćem što joj pod nogama šuška, a zimi šetajući dok joj krupne pahulje padaju po licu. 
Voli kad ustane jako rano, pa ima pred sobom čitav dan. A kako leže kasno, prihvatila je podočnjake kao stalan modni detalj. Tačnije, da je dan (ili život) triput duži, ne bi dosta bilo za sve što želi da uradi. “Carpe diem” je njen životni moto. Čim uzmogne, naučiće da vozi rolere i da kliza, plete… a rado bi se okušala u sviranju klavira, folklornim igrama, likovnim veštinama… 
Među sugrađanima, zbog opsednutosti zelenom bojom, poznata kao ,,ona zelena”. Pored odeće, zeleni su joj zidovi, zelen ormar, zeleno sve do najsitnijih detalja… i duša zelena. Zelenu kombinuje s ljubičastom, roze, plavom, narandžastom i žutom, i isključivo nosi odeću tih boja. Poznata još i po tome što, ekološki osvešćena, već godinama u radnjama prodavačicama “gura prst u oči” ponavljajući: “Neću kesu”. 
Voli muziku, naročito klasičnu i izvornu. A i za čitanje najradije bira klasike. Obožava srpsku narodnu književnost, narodne izreke i narodnu mudrost. Inače voli poetska i filozofska književna dela, a naročito humor, ironiju, satiru i parodiju. Naglas se smejala Čoserovim “Kanterberijskim pričama” i Bokačovom “Dekameronu”. Možda zato što su u oba dela i pod mantijom razotkriveni slabi, grešni ljudi. Čovek joj je drag više zbog svojih zemaljskih veza, no nebeskih stremljenja. 
Humorističan je i parodičan i njen odnos prema svetu i životu. Ne voli uštogljenost, uniformisanost, neprirodnost, konvencionalnost. Nadasve ceni istinu, a prezire laž i prevaru ma koje vrste. S jednakim se dostojanstvom i poštovanjem odnosi prema vladarima i putarima. Prezire snishodljivost. Sve podvrgava sumnji. Uzvišeno demistifikuje i depatetizuje, neretko detronizuje, dok banalno, svakodnevno veliča i poetizuje. 
Pred svetom i dalje stoji poput deteta: širom otvorenih očiju, usta i srca. Slavi običan život, koji je istinski ushićuje. Naklonjena svemu malom i marginalnom, zabataljenom i odbačenom: nižim društvenim slojevima, starim vremenima, prostodušnom čoveku, psima bez pedigrea, povrću (makar i krdžavom) iz vlastite bašte (i detinjstva)… Već dugo zna da je upravo sitno ono što je bitno, pa živi u skladu s tim. Raduje se dok mesi keksiće sa sestrićima, dok s njima razgovara i šeta livadama, u dvorištu priređuje pozorišne predstave… 
Odbija da pripada ma kakvoj grupi, odnosno masi. Opire se opštem i uvreženom mišljenju, popularnim stavovima. Misli svojom (kakvom-takvom) glavom. Spremna, ako treba, da bude sama protiv svih. Nije naklonjena ni babu ni stričevima, o svemu sudi objektivno. 
Ne trpi fanatizam ma koje vrste. Svet bi, da može, poboljšala time što bi ukinula mržnju i pohlepu. Strahuje da će civilizacija samu sebe uništiti. Za jednu od najvećih mana ove planete uzima činjenicu da žena nikad i nigde nije slobodna. 
Izuzetno osetljiva, trudi se da što manje bude ranjiva. U ovakvom, poprilično surovom, svetu samoća je umnogome njen izbor i potreba. Čak se i među bližnjima često oseća strano, neshvaćeno i neprihvaćeno. Najbliža je sebi u okrilju prirode, okružena decom i životinjama. 
Čitavog života volela jednog čoveka: onog koji ne postoji (a slobodan je da to demantuje). 
U životu je pristajala samo na dve opcije: sve ili ništa. 
Neostvareni san nasledila je od dede: da ima kuću na točkovima, kako bi sa sobom mogla poneti sve što voli, a od ljudi uteći u porodične šume (ili gde god joj se prohte). 
Voli svoj mali svet i oko njega staru naherenu tarabu.