Miljana Pribaković

Rodjena je u Beogradu, 27. februara 1956. 

U detinjstvu je govorila da je Župljanka i volela je da provodi leta kod nane i dede u Župi, punoj vinograda, voćnjaka, žitnih polja, bistrih potoka, slikovitih pejsaža bogatog kolorita. No, kad bi uveče počela da posmatra svetla obližnje varošice, nana je znala da je došlo vreme da se dete vrati u grad.

Ta ljubav prema selu i danas se prepliće sa ljubavlju prema velegradu, pa je od odlaska u penziju, zadovoljstvo pronašla u slikovitom prizoru sela Nemenikuće, u blizini seoske crkve, podno samih vrhova planine Kosmaj, u gradskom ataru srpske Prestonice, na 45 minuta od centra.

Još u detinjstvu se dvoumila da li da se, kad poraste, zamonaši ili da se uda i ostvari kao majka. Prevagnula je ljubav prema deci. Ima sina i kćer. Sada već i unuka i dve unuke bliznakinje. Želela je brojnije potomstvo, ali nije odabrala pravog partnera za svoju želju, pa ova neispunjena želja nije na Listi Čekanja.

Potomak je vinogradara i vladara po ocu, po majci mlinara i uzgajivača duvana, a i ponekog palog borca, partizana, pa voli da kaže za sebe da je “komunistička princeza”.
O njenom detinjstvu može se napisati zbirka pripovedaka.

Sa muzikom se upoznavala od najranijeg detinjstva.

Ljubav prema muzici nasledila je od oca, koji je savršeno pevao. Volela je da izmišlja neke svoje melodije, one iz duše, da ih naglas pevuši, a komšinice bi slušale i nagadjale iz koje bi to zemlje mogla biti melodija…
Rano se upoznala sa šansonama, baladama i romansama, uz koje su neke komšinice duboko i čežnjivo uzdisale …

Sa drugaricom je pošla do muzičke škole i čekajući da završi čas violine, u predvorju se susrela sa klavirom. Bila je to ljubav na prvi dodir. Poželela je i ona muzičku školu, odsek klavira, ali majka je bila protiv, a otac predlagao harmoniku, što je ona odbila.
Tako je ta neostvarena želja još uvek na Listi čekanja.

Otac je uočio njenu sklonost ka muzici i pevački talenat, pa je imala redovni zadatak da goste časti jednom recitacijom i makar jednom pesmom.
Ljubav prema dobroj duhovnoj muzici takodje je nasledila od oca . Želela je da pristupi crkvenom dečijem horu, gde je opet majka, partizanka u duši, bila protiv, iako je odlazila u crkvu, poštovala verske praznike i slavila slavu. 

Tu želju je po preseljenju u Nemenikuće delimično ostvarila u obližnjoj Crkvi.

Bila je član recitatorske sekcije i školskog hora.

Učestvovala je na svim školskim priredbama, kao recitator, sa horom ili kao solista na takmičenjima horova.

Pored hora postala je i član muzičke omladine, pa je sa grupom svojih školaraca i profesorkom odlazila redovno na nedeljne matine koncerte kamerne muzike na “Kolarac” ili u Narodno pozorište na koncert filharmonije, operu ili balet.

Tokom srednjoškoskog obrazovanja bila je član folklora KUD-a “Lola”, dva meseca.

Zatim je kratko vreme pevala u KUD “Gradimir Mihajlović”, narodne izvorne pesme i bosanske sevdalinke, sa tamburaškim orkestrom.

Veliki je zaljubljenik u Prirodu i njeno očuvanje, kao i očuvanje nekih vrsta životinja.

Posebno se bori za spašavanje pčela, kojima preti istrebljenje zbog otrovnih pesticida.

Sem talenta za pevanje pokazivala je i talenat za slikanje i za pisanje.