Неуме.

Срећко Урошевић

Рођен давног 15. априла 1971. године тачно у 3 сата по поноћи у часу када се раздваја ноћ од дана, јава од сна, љубљена од љубљеног, онострано од овостраног. Место рођења је Аранђеловац. Од тада све до данас осећа да је под архангелским крилом које га штити, усмерава и води куда треба. Крштен у осми дан по рођењу, одмах по изласку из породилишта у цркви посвећеној Светом Архангелу Гаврилу, тако да му је први дом црква. Одраста на Ђикином брду у Аранђеловцу, а по изградњи породичног дома од шесте године у Врбици надомак Аранђеловца, подно Рисоваче. Док је као ђак пешак газио километре и километре на путу од куће до школе и назад, упијао је сву лепоту предела, боја неба, ливада, њива под заталасаном пшеницом или младим стабљикама кукуруза између којих вијуга стаза, газио сметове по трагу иза свог пса Рексија који му је правио пртину, био заљубљен у једну девојчицу из свог одељења од другог до седмог разреда основне школе толико да је његов рукопис почео да бива готово исти као њен. Волео све што је у вези са астрономијом, звездама, небеским појавама. Читао часопис Галаксија, у споменару уписана као најомиљенија тв серија "Галактика", а као књига "Космос" од Карла Сегана.

Пропевао у школском, па градском хору "Растко" у средњој школи у Аранђеловцу. Љубав према певању развија даље када се промислом Божијим на студијама нашао једне Лазареве суботе 1993. године у цркви светог Александра Невског на Дорћолу, баш у време када је тих деведесетих Господ, по виђењу св. Порфирија Кавсокаливита, ходао по земљи Србији и једно по једно изгубљено младо створење, жељно смисла и сврхе, приводио у Цркву, присаједињавао Свом Телу.

Тако се и десило да је главни јунак ове биографије такође узео за руку своју будућу невесту Весну и привео је у тек обновљени хор "Станковић" цркве св.Александра Невског. А то да је препозна као невесту му је требало отприлике десет година, на сасвим другом месту и у друго време. Јер тако то иде са басовима и алтовима. Да је сопран била, можда би то и брже ишло, али се најтеже препозна оно што ти је најближе, јер на балкону цркве басови су одмах иза алтова, не виде им лица, те су њихове главе ка лицима сопрана окренуте ради држања интонације, разуме се....

Елем, деведесете су биле светле само из разлога што су најлепши догађаји у младости протекли везани за певање у том хору, за путовања у Црну Гору, Косово и Метохију, док се онако успут и завршавао факултет посвећен техничким наукама, тј рударству. Бомбардовањем 1999. године и дипломирањем седам дана по окончању истог враћа се за Аранђеловац, где бива изгубљен у времену и простору, не могући се навикнути на огромну промену и недостатак свега за шта је био везан, поготово за блиске пријатеље и појање у цркви, а све до момента када добија посао у општинској управи на радном месту комуналног инспектора где се и данас налази и где је рударење за земаљским благом заменио надзором над свим и свачим.

Ступа у брак са Весном Лешњак која при том замењује своје презиме његовим Урошевић и под којим је нико неће ни дан данас препознати у некој причи да се ту ради о њој - Весни Лешњак.

Али препознаће је увек у разговору у то време по појању у певници у Буковичкој цркви, у манастиру Венчац у Брезовцу, манастиру Никољу Рудничком поред Горње Шаторње...

Заједно се њих двоје придружују 2011. године црквеном хору "Опленац" из Тополе где наредних десет година поју литургије, најчешће архијерејске из недеље у недељу, од празника до празника и где доживљавају сву пуноћу и лепоту црквене духовне музике, гостујући у већини цркава Шумадијске епархије, разним фестивалима у Србији: Панчеву, Сомбору; Црној Гори: у Котору; у Белорусији у манастиру свете Јелисавете и где иза тог хора који је престао са активним радом остаје много снимака на јутјубу, и више цедеова снимљене духовне музике. Са тог незаборавног гостовања у Белорусији бива препознат као аутор путописа који бива преведен на руски језик и објављен од стране сестринства октобра 2013. године на манастирском сајту.

Весна и он паралелно бивају заједно и чланови црквеног хора "Света Анастасија Српска" при цркви Светих апостола Петра и Павла од 2015 до 2021. године, трудећи се да дају допринос својим стеченим искуством хору који је тада још био на почетку свог постојања.

Јесени 2022. у манастиру Тресије испред улазне капије манастира уочава позив на аудицију за нове чланове хора "Неуме", хора који поје за певницом манастирске цркве посвећене Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, и од тада траје ново поглавље у њиховим животима што се појања тиче, јер као да одговорише поново на архангелски призив да умноже своје таланте под сигурним руководством диригентице Татјане Ристић и благословом о. Серафима, схватајући то као велику част, обавезу и одговорност, а и као послушање и оцу и Цркви и роду, испуњавајући га у тихој радости.

А у бучној радости је оно што произилази као плод заједничког труда и рада на учењу и савлађивању разноврсног репертоара кога негује хор "Неуме" и изводи га на многобројним наступима и манифестацијама везаним за овај град, а гостујући и у другим градовима који су препознали профил, вредност и позитивну енергију њиховог заједничког делања на промовисању музичког наслеђа насталог на овом простору и то у областима духовне, народне, староградске, евергрин музике, као и извођењу песама композитора других народа и земаља: руске, пољске, македонске ...

Труди се да развија и остале своје таланте. Пише поетске записе, приче, песме у прози, путописе. Објављивао више песама по заједничким збиркама, друштвеним мрежама. Својим успехом на том пољу сматра и улазак једне његове у зборник духовне поезије у манастиру Раковица пре неколико година. Има и свој блог на коме је истакнут животни мото као варијација на тему једне чувене духовне поуке Светог преподобног Силуана Атонског: "Горе имајмо срца доле умом у аду".

Али једним од најмилијих успеха у скорашње време има то што себе види као првог и једино одговорног кривца што је женски хор "Неуме" морао да се преименује у хор "Неуме", поштујући сва начела родне равноправности, ступајући преко прага припрате цркве манастира Тресије, поклањајући се вечно живом оцу Јовану...