Неуме.

Катрин Шепетковски

Рођена и одрасла у Приштини, граду у ком је замишљала цео свој живот, уз дивне родитеље, које много воли и млађег брата на ког је поносна. Најлепши део детињства провела је код бабе на селу, на трави, са животињама, међу биљкама, бавећи се спортом, гледајући небо. Све се то дубоко утиснуло у њено биће.

Поред спорта, глуме, фолклора и плеса, највише слободног времена посветила је певању у хору "Сollegium Cantorum", са којим је 6 година наступала широм земље. Како то у детињству обично бива, а често и касније у животу, мислила је да се безбрижност и лепота подразумевају. Идилу и спокој одувао је вихор рата. Преко ноћи је нестао цео тај свет. Под налетом бомби и ратних немира побегла са породицом у Тиват. Биле су потребне силовите буре и обилне кише да одувају и оперу сву тугу и потиштеност коју је донео рат. Али, шум таласа, мирис мора и дух Медитерана учинили су своје и донели јој нову животну радост. Упознала је нове људе, нову културу и обичаје. Завршила је Которску гимназију и добила диплому Луча (пандан Вуковој дипломи). Током средњошколских дана, две године је певала у хору Кола српских сестара у Котору, при цркви Светог Николе.

Из тог новоствореног света, сада својом вољом одлази на студије у Београд. Између архитектуре, стоматологије, француског језика и физике, према којима је гајила љубав, тешко је било издвојити само једно. Изненадила је себе и уписала економију.

Пред крај студија упознаје свог будућег мужа и отвара ново поглавље. Поред зачуђујућег и неочекиваног "препознавања", делили су и љубав према природи, уметности и спорту. Убрзо су се венчали. Још током студија добија сина Алексеја, а у наредна два олимпијска размака и Ларису и Виктора. Са њима расте, учи, пада и подиже се. И врло брзо схвата да је све оно што је мислила да зна и да је научила, тек делић спознаје о животу, јер се нашла пред најзначајнијим, најтежим и најлепшим испитом - одгајити човека. Три човека. Динамичан и до детаља испуњен мајчински свет учинио је да, између осталог, заборави да пева...

Чежња за природом и животом загледаним у сунце, небо и траву, годинама није јењавала. Зато је са мужем одлучила да њихово гнездо изместе у место које их је очарало својом лепотом, питомошћу и дивним, честитим и насмејаним људима, у Сопот. Један нови, неоткривени свет, отворио се пред њом. Није ни слутила какви се природни крајолици, културно наслеђе и сведочанства историје крију иза лепоте која ју је привукла. Све што је одувек волела је било спаковано на једном простору.

Пропевала је, кад је већ мислила да више никада неће. Захваљујући добрим људима који су је наговорили и диригентици која јој је улила веру да може, поново је почела да доживљава свет око себе као песму и да му се изнова радује. Удахнула је нови дан пуним плућима и сада пева стално, у себи и на глас, свесна да мелодија има разних и да живот може увек да окрене плочу. Али је уверена да љубав коју дајемо другима, стремљење ка добру, и вера да Бог зна куда и зашто нас води, увек и свакој мелодији дају смисао.